ili
OSVRT NA NEKE VREDNOSTI U ŽIVOTU
Polovinom avgusta ove godine dobio sam poziv od jednog drugara iz Čačka da dođem na druženje koje organizuje tokom predstojećeg vikenda. Nisam otišao, ali sam kasnije saznao da je sastav ekipe bio veoma specifičan i neobičan, što ovakvim susretima daje onu notu iznenađenja, zbog koje ja veoma rado učestvujem na skupovima takve vrste.
Ne volim previše unapred da planiram stvari koje radim iz zadovoljstva, jer mi se čini da se na taj način gubi lepota samog doživljaja i nestaje svaka čar koja je pratilac neizvesnosti i nesigurnosti u ono što će se desiti. Ipak, ovaj vikend sam očekivao sa velikim nestrpljenjem zbog događaja koga nisam smeo propustiti: planinarskog maratona na Tari.
Kada sam mojim drugarima koji su se spremali za skup u Čačku rekao zbog čega neću doći na druženje, usledio je sasvim očekivani komentar: „Da li si ti normalan?“
Zaista, da li je normalan onaj koji se, dva meseca nakon proslave svog pedesetog rođendana, usudi da bez ikakve pripreme učestvuje na ekstremnom planinarskom maratonu na stazi dugačkoj 60 kilometara sa usponom od 2.500 metara? Ili, pitanje možda treba postaviti na sasvim drugačiji način, da li je takav poduhvat nešto što bi trebalo da uplaši jednog viteza templara?
Bez obzira na moje nekadašnje planinarsko iskustvo, koje mi je govorilo da je za mene prava mera „kratka“ staza od 30 kilometara, opredelio sam se za duplo dužu stazu. Zašto? Smatram da su pravi izazovi, sa kojima se povremeno susrećemo u životu, upravo ono što nam pruža priliku da preispitamo sami sebe. Osim toga, zar nije Dizareli rekao: „Nema bolje škole od nepovoljnih okolnosti“.
Bio sam čvrsto rešen da se oprobam na ovom maratonu, tako da su sve druge mogućnosti koje su se nudile ovog vikenda u mom mozgu bile marginalizovane do krajnjih granica. Da li je imalo smisla objašnjavati mojim drugarima zbog čega je to tako?
Na dan trke seo sam u kola i odvezao se do Bajine Bašte. Atmosfera na startu je bila divna, sunčani dan sa puno takmičara raznih generacija i puno gledalaca koji su bodrili takmičare na gradskom trgu. A ja sam bio sam.
Prvu polovinu staze, koja se uglavnom sastojala od strmih uspona, prešao sam relativno lako i brzo. Tu negde na polovini puta, sticajem okolnosti i nakon malog zaostatka zbog lutanja na stazi, sustigao sam mog novog prijatelja Igora. Iskusni maratonac iz ravničarskih krajeva suočio se ovde sa novim izazovom – teškim i strmim planinskim stazama. S obzirom na to da smo obojica već počeli da osećamo bolove u nogama, nekako spontano smo dalje nastavili da se krećemo zajedno. Usput sam saznao da je Igor razveden i da ima kćerkicu koja živi sa majkom. Verovatno zbog toga, on je veoma vezan za svoju sestru, koja ga je često zvala tokom trke i raspitivala se u kakvom je stanju. Sa druge strane, moja supruga, koja je inače potpuno nezainteresovana za ovakvu vrstu avantura, javljala se svakih pola sata i pitala me je li sve u redu i kako se osećam. Bilo je to pravo iznenađenje za mene, jer se inače retko čujemo kada sam ja negde na putu. I moja kćerka je bila zabrinuta. Zvala me je i pitala kako se osećam i da li bi mi značilo da me čeka na cilju u Bajinoj Bašti. U prvom trenutku sam bio malo zbunjen prevelikom brigom moje porodice, jer sam ih inače navikao na to da meni nikada ne treba pomoć i da sve svoje
probleme mogu sam da rešim. A onda sam shvatio da je to sasvim normalno sa njihove strane i odjednom sam osetio oduševljenje. I ponos,
kada mi je Igor rekao: „Blago tebi kad imaš takvu podršku svoje porodice.“ Zato sam rekao mojoj kćerki: „Naravno da bi mi mnogo značila tvoja pomoć. Tvoje prisustvo na cilju će mi biti podstrek da završim trku. Osim toga, posle ovakvog napora nisam siguran da li ću moći da vozim kola, bilo bi mnogo bolje ako ti to uradiš.“ I zaista, na kontrolnom punktu na Kaluđerskim Barama čekali su me moja kćerka, brat i snaja. To mi je dalo novu snagu da nastavim dalje. Igor mi je ispričao priču o svom drugu koji takođe učestvuje na ovom maratonu. Na ranijim trkama, kada je drug bio u krizi, Igor ga je sačekivao, bodrio i pomagao da izdrži do kraja. Ovoga puta, drug je otišao napred i nije čak ni pozvao da vidi šta se dešava sa Igorom. Igor je bio razočaran, a ja sam bio zadovoljan, jer nisam osetio gorčinu u njegovim rečima. Nas dvojica smo se dogovorili da trku završimo zajedno. Mučili smo se ja i Igor još dugo. Bolovi u kolenima, zglobovima i ligamentima bivali su sve jači, a nas dvojica sve sporiji. Ovu situaciju smo iskoristili da uživamo u divnoj prirodi, pravimo fotografije razgovaramo o životu. S vremena na vreme Igor bi samo ubacio: „Idite vi, ne morate me čekati“. Bio je već mrak kada smo
prošli kroz cilj. I tu na cilju, pred svima, Igor je rekao da bez moje podrške ne bi završio maraton. Naravno, i ja sam rekao da bih davno odustao da mi se on nije pridružio na stazi. Rekao sam, jer mislim da to moj novi brat zaslužuje, iako nisam tako i mislio. Čvrsto odlučan da pobedim sebe, ja bih to uradio u svakom slučaju. U svemu tome, ostalo je potpuno u drugom planu to da li bih ja trku završio brže, još za dana, da se nisam udružio sa Igorom. Možda, ali bih onda imao jednog brata manje. Nadam se da je sada jasno zašto sam u naslovu pomenuo veru, porodicu i bratstvo.
I sada dolazim do suštine onoga što sam u stvari želeo da kažem.
Mudri Lao Ce je nekada davno rekao:
Onaj ko poznaje druge je mudar,
Onaj ko poznaje sebe je prosvetljen.
Onaj ko pobedi druge je snažan,
Onaj ko pobedi sebe je moćan
Ima li dileme u tome kako bi danas trebalo da se ponaša jedan vitez
templar?
U Užicu, septembra 2013
Vitez Mihailo Topalović