Istorija Reda

ORDO SUPREMUS MILITARIS TEMPLI HIEROSOLYMITANI

 KO SU TEMPLARI?

Templarski red je nastao u vreme Krstaških ratova u Jerusalimu. Posle uspešno završenog Prvog krstaškog rata na području Palestine nastale su krstaške države. Prvi krstaški rat doveo je do stvaranja četiri nova hrišćanska kraljevstva. Duž istočne obale Sredozemlja nastale su krstaške državice: grofovija Edesa i Tripolija, kneževine Antiohija i Jerusalimsko Kraljevstvo. Ova nova kraljevstva osnovale su glavne vojskovođe Krstaškog rata koje su njima i upravljale. Prvo se mislilo da Jerusalimsko kraljevstvo treba staviti pod direktnu vlast pape, ali je onda za kralja izabran Gotfrid Bujonski. Franački plemići u tom su trenutku upravljali domaćim stanovništvom arapskog porekla, koje je bilo ravnomerno podeljeno na hrišćane i muslimane. Ali lokalni hrišćani nisu pripadali Rimskoj crkvi kao njihovi vladari, nego raznim orijentalnim kultovima. S obzirom na to da je Anadolija velikim delom ostala u turskim rukama, najsigurniji i najbrzi način da se iz Evrope stigne do „Svete zemlje“ bio je preko mora. Zato su nova hrišćanska kraljevstva nazivana prekomorskim zemljama. Nove države ubrzo su se suočile sa mnogim problemima. Najveći problem, ne samo u početku, nego i kasnije za krstaške države u Svetoj Zemlji bio je nedostatk vojnika, tj. problem regrutovanja (novačenja) novih vojnika krstaša. Nedostatak obučenih vojnika i ritera koji će braniti Svetu zemlju i sveti grad – Jerusalem bi je hroničan problem krstačkih kneževina i Jerusalimske kraljevine. Veliki broj vojnika krstaša koji su na početku krstaškog pohoda uz veliku želju da se pridruže „Svetom pohodu“ i da ispune zavet učestvovanja u „oslobađanju Svetog Groba“ tokom godina ratovanja splasnuo im je entuzijazam i pojavila se potreba da se vrate u svoje domovine. Mnogima i nije bila namera da se nastane u „Svetoj zemlji“. Stoga su se, posle zauzimanja Jerusalima, nekoliko godina provedenih u borbi sa Saracenim (uz to bolesni, ali solidno obogaćeni pljačkom) ukrcali su se na brodove duž obale i vratili u svoje zemlje.

Tako je krstaška vojska iznenada ostala bez velikog dela ljudstva, koje je bilo neophodno da bi se održala nova kraljevstva, nastala posle Krstaškog rata.

Problem je bio u tome što je osnovu zapadnih vojski činila teška konjica koju su sačinjavali isključivo plemići. Feudalni sistem se u srednjovekovnoj Evropi razvio upravo iz potrebe da se očuva ova ratnička kasta. Kralj je plemiću davao feud, koji je automatski prenošen sa oca na sina, a ovaj se za uzvrat obavezivao na službu kralju. U Vizantiji je ovaj sistem, nazvan pronijski sistem vazalstva, u ranom feudalizmu postao osnov čitavog vizantijskog feudalnog sistema. U Palestini evropski srednjevekovni sitem nije mogao potpuno da primeni, što je izazvalo probleme u regrutaciji novih ratnika i zameni isluženih vojnika novim, osveženim i istreniranim vojnicima. Novi franački vladari u krstaškim državama su odmah na početku stvaranja ovih svojih feudalnih država uveli zapadnoevropski feudalni sistem regrutacije na tek osvojenim teritorijama. Međutim, na ovim teritorijama situacija je bila mnogo drugačija nego u zapadnoj Evropi i evropski feudalni sistem se nije tako dobro prilagodio. Postojao je, pre svega, demografski problem. U „Svetoj Zemlji“ nastanilo se relativno malo plemića iz feudalne Evrope. Čini se da u čitavoj istoriji Jerusalimskog kraljevstva, muških plemića sposobnih za borbu nikada nije bilo više od dve hiljade.

Vladari u prekomorskim zemljama (na području krstaških državica) imali su pak potrebu da računaju na stalnu vojsku, spremnu u svakom trenutku da se suprotstavi napadu neprijatelja. Upravo je to bio glavni cilj stvaranja reda „Vitezova Solomonovog hrama“, poznatih i pod nazivom „Hramovnici“ ili „Templari“.

Tih godina, preciznije 1118. godine, „neki plemeniti vitezovi, puni pobožnosti, religiozni i bogobojažljivi stavivši se u ruke Gospoda praoca da bi služili Hristu, izjasnili su se da žele neprekidno da žive u skladu s pravilima kanonika, poštujući čednost i poslušnost i odbacujući svaku svojinu.“ Ideja o osnivanju reda koji je istovremeno vojni i religiozni potekla je od viteza čije poreklo nije utvrđteno. Vitez se zvao Ig de Pajen. Godine 1118. jerusalimski kralj je Igu i njegovim sledbenicima poklonio deo sopstvenog dvorca koji je bio izgrađen na mestu Solomonovog hrama, gde je danas džamija „Al Aksa“.

Sledeći ključni momenat za red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama (to je pun naziv za templare) bio je koncil u gradu Troa 1128, gde je Red konačno ozvaničen. Do tada su Templari bili samo pojedinci koji su odabrali da poštuju monaška pravila ne odričući se istovremeno svoje uloge ratnika. Od 1128. godine postaju pravi pravcati red, sa statutom i jasno definisanim pravilima, zasnovanim na ideji spajanja monaškog zaveta sa mačem. <b>Ig de Pajen</b> i njegovi sledbenici odmah su posle ustnovljavanja Reda krenuli po Evropi da potraže finansijska sredstva za novi Red. Tražili su materijalne priloge, bilo novčane, bilo u vidu zemljišnih poseda. Pored materijalne pomoći sledbnici Reda su istovremeno vršili regrutaciju među mlade plemiće spremne da im se pridruže i krenu u krstaški pohod. Poziv se jedino odnosio ne na ličnu korist (zaradu), nego za ono što su smatrali višim ciljevima hrišćanstva. U toku ratne službe oni su ostvarili i jedno i drugo.

Papa Inoćentije II je 1139. godine dao nova ovlašćenja Templarima. Papskom bulom ustanovio je da vitezovi Templari mogu slobodno da se kreću po svim hrišćanskim zemljama, da Red i njegova svojina na podležu nikakvom oporezivanju, da mogu da traže namet (porez) u ime Crkve, da nisu potčinjeni nikakvoj svetovnoj vlasti, niti crkvenoj vlasti. Odgovorni su bili jedino Papi.

Nakon osvajanja Jerusalima, u cilju zaštite i opskrbe hodočasnika i obezbeđenja trgovačkih puteva, dat je zadatak Templarima (Hramovnicima) i Jovanovcima (Hospitalcima) da se o tome brinu.

Teritorijalna organizacija Templara podsećala je na organizaciju monaškog reda. U svakom kraljevstvu ili oblasti gde su bili prisutni, članovi Reda su slušali „Majstora“, koji je, sa svoje strane, bio potčinjen autoritetu „Velikog Majstora“. On je imao sedište u istom gradu u kom je osnovan Red i za čiju je odbranu stvoren – u Jerusalimu. „Veliki Majstor“ je titulu zadržavao doživotno i bio je potčinjen jedino Papi.

Prema Pravilniku, brava, tj. članovi reda, delila su se u četiri vrste. Prvi su bili pravi vitezovi: oni su činili jezgro vojske Templara. Pravilnik je predviđao da nose beli ogrtač kao symbol duhovne čistote i skromnosti, s obzirom na to da je belo platno bilo grubo i neobrađeno. Na njemu je bio prišiven simbol reda – krst crvene boje koja podseća na Isusovu krv. Kao i vitezovi „svetovnjaci“, tako su i svi vitezovi Templari morali biti plemićkog porekla. Tako je propisivao Pravilnik. Međutim, problem obnove i regrutacije iznedrio je pravilo kod krstaša da se pod određenim uslovima mogla steći plemićka titula bez obzira na poreklo. Mnogi vitezovi služeći pod Templarskim krstom postajali su vitezovi i vremenom počeli da zauzimaju visoke položaje u krstaškim državama u „Svetoj Zemlji“.

Niži stalež su činili štitonoše i oružnici (negde nazivani i Novisi – regruti). Mnogi Novisi vremenom su postajali štitonoše, pa čak uzdizani i u vitezove. Na taj način se Red Templara obnavljao ne dovodeći u pitanje opstanak krstaške, odnosno vojske pojedinih krstaških Redova (Templare i Jovanovce).

Oružnici (novisi) su takođe kao i vitezovi bili deo borbenih jedinica, ali su raspolagali lakšom i lošijom opremom u odnosu na vitezove. Oružnici su praktično bili pripadnici nižih klasa koji su želeli da se pridruže Redu, ali nisu mogli u početku da postanu vitezovi jer nisu bili plemići.

Pravilnik je obeležio ovu razliku tako što je za njih predvideo ogrtač crne ili sive boje sa crvenim krstom na grudima. NJihova uloga u borbi bila je da se bore kao pešaci ili strelci i da pomažu vitezovima. Ako bi, na primer, neki vitez bio izbačen iz sedla, odnosno bio oboren sa konja, s obzirom da je imao teški oklop, postajao bi posebno ranjiv i lak plen pešaka. Oružnici bi mu tada odmah priticali u pomoć, štitili ga od neprijatelja i pomagali mu da se popne na konja.

Templari su bili veoma dobro organizovana vojska. Juriš oklopljene templarske konjice je bio silovit i skoro uvek je mali broj oklopnika Templara uspevao da savlada daleko brojnijeg i jačeg neprijatelja. Tome je doprinosio i poseban herojski duh i jedna od zakletvi Templara, da kada uđu u borbu nema povlačenja.

Kad neko postane Templar, nabavka i održavanje opreme (misli se na troškove ishrane, nabavku i održavanje konja) nisu više zavisili od pojedinca. Red je mislio na sve. Pravilnik Templara precizno je utvrđivao vrstu oklopa, naoružanje i broj konja i štitonoša kojima je trebalo da budu snabdeveni vitezovi i oružnici. Dok su se srednjovekovne vojske po izgledu odlikovale opštim šarenilom boja i oblika, Templari su predstavljali veliki izuzetak. Oni su bili praktično jedini koji su nosili uniformu i jedinstvenu opremu.

Nisu svi Templari išli u borbu. Velika imovina kojom su raspolagali iziskivala je više ljudi nego što je bilo potrebno za rat. Brava – poslužitelji delili su se na one koji su se bavili administracijom i računovodstvom i na zanatlije, to jest kvalifikovane radnike. Najzad, o duhovnim potrebama reda brinuli su kapelani, Brava – Templara koji su bili sveštenici i mogli su da ispovedaju i da služe misu.

Krstaši se više nikada nisu oporavili od poraza kod „Hatinskih rogova“. U gradovima i utvrđenjima koji su branili prekomorske teritorije više nije bilo vojske. Jerusalim su, na primer, ostala da brane samo dva viteza. Sveti grad se, posle kratkog, ali žestokog otpora, predao 3. oktobra (u nekim dokumentima stoji 2.oktobra) 1187. godine. Saladin se pokazao velikodušnijim od prvih Krstaša. Dozvolio je Krstašima (mahom sastavljenim od Franaka) da, uz otkup, nepovređeni napuste grad. Omarova džamija (poznata danas i kao „Kupola na steni“, mesto gde je bio Hram i gde su obitavali Templari) bila je očišćena ružinom vodicom i ponovo je postala islamsko svetilište – džamija.

Treći krstaški rat koji je uskoro poveden 1189. godine, u kome je učestvovao i engleski kralj Ričard od Plantageneta poznatiji kao „Ričard Lavlje Srce“, Filip II Avgust i Fridrih I Barbarosa, kao i veliki broj Templara, povratio je neke izgubljene teritorije, ali ne i Jerusalim. Ovo stanje trajalo je još oko sto godina kada je posle kratke, ali snažne opsade pala Akra, poslednje krstaško uporište 28. maja 1291. godine.

U to vreme Templarski red imao je ogromno bogatstvo u novcu, imanjima i potraživanjima. To je zapalo za oko osiromašenom francuskom kralju Filipu IV zvanom „Lepi“ i papi Klementu V. Klement je u to vreme bio pod zaštitom Filipa IV sklonjen u Avinjon. Pod izgovorom da je neophodno da se Papa zaštiti preseljeno je sedište papske države u Avinjon. U istoriji je ova zaštita poznata pod nazivom “Avinjonsko ropstvo“.

U tom periodu govorilo se o ujedinjenju Templara i Hospitalaca. Činilo se da je postojanje dva reda nepotrebno i skupo. Međutim, „Veliki Majstor“ Žak de Mole je oklevao. Ova ideja mu se verovatno nije mnogo dopala. Izgleda da je tako propustio poslednju priliku da spase i sebe i Red.

U petak 13. oktobra 1307. godine možda suprotno volji Pape, ljudi u službi kralja Filipa upali su istovremeno u celoj Francuskoj u sedišta Templarskog Reda i uhapsili na stotine Templara. Red je optužen, za ono vreme teška krivična dela. U tačkama optužnice stoji da je Red optužen za jeres, ezoterične i opscene aktivnosti, institucionalizovanu homoseksualnost i obožavanje paganskih idola. Dovoljno da se svi Templari pošalju na lomaču.

Na skupštini u Turu, kralj Filip je izneo veliki broj optužbi dokazujući ih na razne načine. Jedan broj dokaza zasnivao se na iznuđenim priznanjima samih Templara. Priznanja su bila iznuđena ili samim mučenjem ili pretnjom mučenja. Bilo je to tipično za srednji vek. Bez obzira na osnovanost ili neosnovanost ovih optužbi one su bile dovoljne da se bez borbe uništi vojni red koji je do 1307. bio znatno bogatiji od mnogih država Evrope.

Širom Evrope počelo je hapšenje, progon i zaplena imovine Templara. Papa je bulom „Vox clamantis in excelso“ raspustio Red 1312. godine administrativnim putem, a da ga nije osudio. Osuda je izostala jer nije bilo jasnih i dokumentovanih dokaza. Osamnaestog marta 1314. godine „Veliki Majstor“ Templarskog reda Žak De Mole spaljen je na lomači u blizini sadašnjeg mosta Pon Nefa u Parizu. Ostalo je kao neproverena priča da je de Mole pre smrti prokleo svoje sudije. Činjenica je da su u roku od godinu dana umrli sudija Nogare (ubijen), Papa Klement V (umro od teške bolesti) i kralj Filipo (umro od posledica pada sa konja) daju osnove pristalicama shvatanja da ih je stigla De Moleova kletva.

Spaljivanjem na lomači poslednjeg Velikog Majstora Templarskog reda završava se istorija Templara. Od tada počinje nova istorija Templara isprepletena kroz mitove i legende. Za mnoge, ovo nije bio kraj Templara, po njima bio je to novi početak. Zaštićeni tajnošću, smatra se, da su nastavili da deluju kroz tajna društva do danas. Da li su Masoni naslednici Templara?!!!