15.06. po Julijanskom ili 28.06. po Gregorijanskom kalendaru hriscanski narod u Srbiji slavi svoj veliki Praznik, Vidovdan. Sama proslava toga dana potice jos iz ranog Hriscanstva i postoji vise verovanja o tome kako je on ustanovljen. Od svih verovanja i tumacenja kalendara izdvajaju se dva. Prvo verovanje je da je taj praznik ostao iz vremena staroslovenskog hriscanstva i proslavljanja staroslovenskog boga Svetovida. Drugo, istorisjki i religijski verovatnije, je da je datum i obicaj preuzet iz Rimokatolickog verskog kalendara Zapadnog carstva jer se u tom kalendaru on pominje jos u srednjem veku i datumski se apsolutno poklapa. Treba reci da se ovaj praznik pored Srbije slavi i u Bugarskoj, Hrvatskoj i jos nekim slovenskim zemljama.
Za Srbiju i srpski narod on je veoma vazna prekretnica u istorijskom i duhovnom smislu. Naime, istorijski dogadjaj koji je obelezio istoriju Srbije i njenog naroda odigrao se upravo na taj dan 1389. god. Bila je to velika bitka na Kosovu polju protiiv turske vojske koja je tada bila najveca i najjaca sila od Male Azije do istocnog Balkana. U toj bici obe strane su pretrpele ogromne gubitke. U njoj su poginuli i srpski Knez Lazar, turski Sultan Murat i njegov sin Jakub. Sama bitka se zavrsila tako sto su se ostaci obe vojske posle bitke povukli na svoje teritorije bez jasnih znakova ko je odneo pobedu. Nazalost, srpska vojska je bila daleko malobrojnija od turske i nije mogla da se oporavi od velikih gubitaka, pa je Srbija ubrzo posle bitke postala vazalna drzava Otomanskog carstva. Znacaj te bitke i tog datuma je taj sto je od toga dana pa sve do konacnog ponovnog pripajanja Kosova Srbiji 1912.god. srpski narod tu veliku muku i slom srpske drzave odrzavao u sebi vekovima i verovao u povratak svojim Svetinjama na Kosovu. Mnoge narodne epske pesme, predanja kao i stvaranja mita o boju na Kosovu bili su u sluzbi toga da se taj dogadjaj nikada ne zaboravi i da bude duhovna i verska osnova koja ce kroz vekove biti pokretac svih generacija da svoju otadzbinu nikada ne zaborave, ne predaju je osvajacu, da veruju i istraju u tome da je jednoga dana obnove i uzdignu na mesto koje joj je oduvek pripadalo. Desetine generacija Srba provelo je svoje zivote ziveci za ovaj ideal nikada se ne mireci sa sudbinom koja ih je trenutno zadesila. Crkva i svestenstvo su ovome dali svoj veliki doprinos koji je u tim uslovima bio nemerljiv jer je sa kolena na koleno prenosila eopopeju jednog naroda kroz mnoge reci koje se pripisuju srpskom Knezu Lazaru a od kojih bih ja sada odvojio samo dva stiha:
“ zemaljsko je za malena carstvo
a nebesno uvek i doveka „
U ova dva malena stiha moze se sazeti dosta toga sto je Sveti Knez Lazar porucio svom narodu. . Bilo je uvek vaznije da se zivotom zasluzi Carstvo Nebesko i vecni zivot uz Gospoda Boga no da se sebi steknu blaga i trulezna zadovoljstva za vreme ovoga kratkog zemaljskog zivota. Otuda i mnoge, nemerljive zrtve srpskog naroda kroz celu njegovu istoriju od kosovskog boja pa sve do sadasnjih dana.
Istorijski gledano, to mozda i nisu bile reci Kneza Lazara, vec su mu mudrim odlukama pravoslavnih svestenika i narodnih pripovedaca pripisane, jer je potpuno svesno posao sa svom raspolozivom vojskom na megdan daleko nadmocnijem neprijatelju znajuci da se iz te bitke nece vratiti ziv. Stalnim duhovnim uzdizanjem drzali su srpski narod u neprestanoj veri i nadi da ce prvda Nebeska biti zadovoljena i da ce Srbi opet ziveti u svojoj slobodnoj drzavi.
Na ovaj znacajan datum desilo se jos nekoliko vaznih dogadjaja koji su obelezili srpsku istoriju od kojih bih kao najvaznije pomenuo dva. Atentat na austro-ugarskog Prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu u Sarajevu 1914. god. za koga su optuzeni Srbi i koji je posluzio kao povod za pocetak I svetskog rata i Ustav koji je na taj dan 1921. god. doneo srpski Kralj Aleksandar o ustrojstvu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Kanonik V.M.P.S. Vitez Goran Brankovic
Beograd, dana 27.06. 2015. leta Gospodnjeg