Gde su zaista spaljene mošti Svetog Save?

Prema uvreženom shvatanju, mošti Rastka Nemanjića, Svetog Save, spaljene su krajem XVI veka (u izvorima se navodi 1594. ili 1595. godina) na Vračaru, a na tom mestu danas se nalazi veličanstveni Hram Svetog Save. O tome će turistima koji pohode našu prestonicu pričati svi vodiči, a učitelji, nastavnici i profesori svojim učenicima.

Autor smatra da je to najverovatnije pogrešno. Ovim radom pokušava da baci više svetla na dilemu koja se, kako navodi, počela otvarati još u vreme kneza Miloša Obrenovića, a poslednjih tridesetak godina, istina veoma bojažljivo, i u istoričarskim krugovima. Pitanje je: gde su zaista spaljene mošti Svetog Save?

Zašto je Sinan-paša odlučio da ih spali

Nakon prenošenja zemnih ostataka Svetog Save iz Bugarske u Srbiju, tačnije u manastir Mileševu, u napaćenom srpskom narodu pojavilo se verovanje, koje je imalo sve više pobornika, da im mošti sveca mogu pomoći u nevoljama koje donosi svakodnevni život. Zato je veliki broj vernika pohađao ovo mesto, što je Turcima veoma smetalo, jer se broj posetilaca brzo povećavao. Kada su i Turci počeli da posećuju to mesto i da se klanjaju moštima našeg sveca, i to u velikom broju, shvatili su da nešto moraju preduzeti.

Treba znati da je krajem XVI veka Turska imperija bila veoma jaka i dobro organizovana, pa je Sinan-paša doneo odluku da uništi mošti. Jedini način da ništa ne ostane, i da mesto potencijalno ne postane ponovo sveti trag, bilo je spaljivanje. Takođe je želeo da se taj čin desi na mestu na kome će što veći broj Srba videti samo spaljivanje, kako bi se priča prenela što većem broju ljudi. Odluka je pala da to bude neko brdo u blizini najvećeg grada, Beograda.

Tadašnji hroničari zapisali su da se to desilo na Vračaru. To samo po sebi nije sporno, ali se postavlja pitanje šta se tada zvalo Vračarom. Podimo redom.

1. Kako je Beograd izgledao krajem XVI veka

Beograd je tada bio neuporedivo manji. Obuhvatao je Kalemegdansku tvrđavu i Dorćol, a početak grada bio je na današnjem Trgu Republike, gde se nalazila Stambol kapija, jedna od četiri kapije, odnosno ulaza u grad. Čuveni Carigradski put polazio je od Stambol kapije, preko Trga Republike, današnjom Makedonskom ulicom, pa Dečanskom, pored Batal-džamije (gde je danas zgrada Skupštine), zatim Tašmajdanskim parkom te Bulevarom kralja Aleksandra ka Smederevu, sledećem velikom utvrđenom gradu.

2. Vračar: prostor oko Tašmajdana

Od Batal-džamije, pa dalje od grada, ka Tašmajdanskom parku (koji je u to vreme bio delimično groblje), nalazio se prostor van gradskih kapija. Narod je tada još uvek bio veoma sujeveran, pa su oni koji su polazili na put ili u rat, ili su želeli da čuju šta će biti u budućnosti, rado tražili vračare, koje su tu imale posla. Prema predanju, po njima je taj deo kod Tašmajdana dobio ime Vračar. Prema autoru, vračanje se ovde zadržalo do kraja Balkanskih ratova 1912–1913, samo što se lokacijski izmestilo dalje od grada, uz Bulevar, ka Pravnom i Tehničkom fakultetu.

Takođe treba znati da se u to vreme, a i dugo posle XVI veka, na mestu današnjeg Hrama Svetog Save nalazila neprohodna močvara, a današnja Slavija bila je velika bara u kojoj se pecala riba.

3. Brežuljak sa koga se vidi grad

Sinan-paša je krenuo sa vojnom pratnjom i moštima iz pravca Smedereva ka Beogradu. Put ga je doveo do pred Beograd, na proplanak na kome nije bilo nijedne građevine, na kome se lomača mogla videti iz daljine i sa koga se pružao pogled na džamiju i Beograd. Taj brežuljak, prema autoru, nalazio se u Tašmajdanskom parku.

4. Vreme kneza Miloša

Prvi koji se ozbiljno bavio ovom temom (bar prema sačuvanim pisanim tragovima) bio je, kako navodi autor, istoričar Sreten Popović, koji je u vreme kneza Miloša imao visoke državne položaje. Autor pretpostavlja da je on o tome razgovarao sa knezom, koji je podigao crkvu Svetog Marka veoma blizu ovog mesta, i da knez Miloš najverovatnije nije hteo da crkvu nazove po Svetom Savi da ne bi razljutio Turke.

5. Kongres vizantologa 1927. godine

Dolazimo do ključnog trenutka, bez koga ovaj rad ne bi ni nastao, a koji je veoma malo poznat. Godine 1927, posle Velikog rata i stvaranja Jugoslavije, zemlja se umirila. Ratne rane bile su delimično zalečene i zaboravljene, a crkva se otvorila za novo vreme. Te za nas bitne 1927. godine u Beogradu je održan jedan od najvećih kongresa vizantologa.

Prota crkve Svetog Marka bio je u to vreme otac Kuzmanović. Kako navodi autor, evropski vizantolozi su mu rekli, a on je, kao savestan i učen prota, zapisao:

Odbroj 60–70 koraka od oltara crkve Svetog Marka na istok. Odkoračali smo zajedno korake. Stigli smo do uzvišenja. Pogledaj levo i desno. Vidiš li Beograd, i Savu i Dunav — pitali su me. Vidim, odgovorio sam. E tu je spaljen vaš Sveti Sava. Taj brežuljak se zove Čupina humka.

Taj brežuljak nalazi se u Tašmajdanskom parku, nedaleko od crkve Svetog Marka.

Umesto zaključka

Ovaj rad treba shvatiti kao pokušaj da se baci malo svetla na događaje iz prošlosti koji čuče u tamnim hodnicima istorije i jedva čekaju da budu osvetljeni, makar delimično. Cilj nije da se menjaju uvrežena znanja, jer se sa sigurnošću ne može tvrditi gde se tačno desio događaj aprilskog dana krajem XVI veka, ali autor smatra da je izneo jedno novo viđenje, do sada dostupno veoma malom broju ljudi. Pored toga, smatra da je sadašnja pozicija Hrama Svetog Save odlično odabrana.