Kratka crtica o veri, porodici i bratstvu

Polovinom avgusta dobio sam poziv od jednog druga iz Čačka da dođem na druženje koje organizuje tokom predstojećeg vikenda. Nisam otišao, ali sam kasnije saznao da je sastav ekipe bio veoma specifičan i neobičan, što ovakvim susretima daje onu notu iznenađenja zbog koje ja veoma rado učestvujem na skupovima takve vrste.

Ne volim previše unapred da planiram stvari koje radim iz zadovoljstva, jer mi se čini da se na taj način gubi lepota samog doživljaja i nestaje svaka čar koja je pratilac neizvesnosti i nesigurnosti u ono što će se desiti. Ipak, ovaj vikend sam očekivao sa velikim nestrpljenjem zbog događaja koji nisam smeo da propustim: planinarskog maratona na Tari.

Kada sam svojim drugarima koji su se spremali za skup u Čačku rekao zbog čega neću doći na druženje, usledio je sasvim očekivan komentar: „Da li si ti normalan?“

Zaista, da li je normalan onaj koji se, dva meseca nakon proslave svog pedesetog rođendana, usudi da bez ikakve pripreme učestvuje na ekstremnom planinarskom maratonu na stazi dugačkoj 60 kilometara sa usponom od 2.500 metara? Ili pitanje možda treba postaviti na sasvim drugačiji način: da li je takav poduhvat nešto što bi trebalo da uplaši jednog viteza templara?

Bez obzira na moje nekadašnje planinarsko iskustvo, koje mi je govorilo da je za mene prava mera „kratka“ staza od 30 kilometara, opredelio sam se za dvostruko dužu stazu. Zašto? Smatram da su pravi izazovi sa kojima se povremeno susrećemo u životu upravo ono što nam pruža priliku da preispitamo sami sebe. Osim toga, zar nije Dizraeli rekao: „Nema bolje škole od nepovoljnih okolnosti.“

Bio sam čvrsto rešen da se okušam na ovom maratonu, tako da su sve druge mogućnosti koje su se nudile tog vikenda u mom mozgu bile marginalizovane do krajnjih granica. Da li je imalo smisla objašnjavati mojim drugarima zbog čega je to tako?

Na dan trke seo sam u kola i odvezao se do Bajine Bašte. Atmosfera na startu bila je divna: sunčan dan, puno takmičara raznih generacija i puno gledalaca koji su bodrili takmičare na gradskom trgu. A ja sam bio sam.

Prvu polovinu staze, koja se uglavnom sastojala od strmih uspona, prešao sam relativno lako i brzo. Negde na polovini puta, spletom okolnosti i nakon malog zaostatka zbog lutanja na stazi, sustigao sam svog novog prijatelja. Iskusni maratonac iz ravničarskih krajeva suočio se ovde sa novim izazovom — teškim i strmim planinskim stazama. S obzirom na to da smo obojica već počeli da osećamo bolove u nogama, nekako spontano smo dalje nastavili da se krećemo zajedno.

Usput sam saznao da je on veoma vezan za svoju sestru, koja ga je često zvala tokom trke i raspitivala se u kakvom je stanju. S druge strane, moja supruga, koja je inače potpuno nezainteresovana za ovakvu vrstu avantura, javljala se svakih pola sata i pitala me je li sve u redu i kako se osećam. Bilo je to pravo iznenađenje za mene, jer se inače retko čujemo kada sam ja negde na putu.

I moja ćerka bila je zabrinuta. Zvala me je i pitala kako se osećam i da li bi mi značilo da me čeka na cilju u Bajinoj Bašti. U prvom trenutku bio sam malo zbunjen prevelikom brigom moje porodice, jer sam ih inače navikao na to da meni nikada ne treba pomoć i da sve svoje probleme mogu sam da rešim. A onda sam shvatio da je to sasvim normalno sa njihove strane i odjednom sam osetio oduševljenje. I ponos, kada mi je moj saputnik rekao: „Blago tebi kad imaš takvu podršku svoje porodice.“

Zato sam rekao svojoj ćerki: „Naravno da bi mi mnogo značila tvoja pomoć. Tvoje prisustvo na cilju biće mi podstrek da završim trku. Osim toga, posle ovakvog napora nisam siguran da li ću moći da vozim kola, bilo bi mnogo bolje ako ti to uradiš.“ I zaista, na kontrolnom punktu na Kaluđerskim Barama čekali su me moja ćerka, brat i snaja. To mi je dalo novu snagu da nastavim dalje.

Moj novi prijatelj ispričao mi je priču o svom drugu koji takođe učestvuje na ovom maratonu. Na ranijim trkama, kada je drug bio u krizi, on ga je sačekivao, bodrio i pomagao da izdrži do kraja. Ovoga puta, drug je otišao napred i nije čak ni pozvao da vidi šta se dešava sa njim. Bio je razočaran, a ja sam bio zadovoljan, jer nisam osetio gorčinu u njegovim rečima. Nas dvojica dogovorili smo se da trku završimo zajedno.

Mučili smo se još dugo. Bolovi u kolenima, zglobovima i ligamentima bivali su sve jači, a nas dvojica sve sporiji. Tu situaciju iskoristili smo da uživamo u divnoj prirodi, pravimo fotografije i razgovaramo o životu. S vremena na vreme moj saputnik bi samo ubacio: „Idite vi, ne morate me čekati.“ Bio je već mrak kada smo prošli kroz cilj.

I tu na cilju, pred svima, moj saputnik je rekao da bez moje podrške ne bi završio maraton. Naravno, i ja sam rekao da bih davno odustao da mi se on nije pridružio na stazi. Rekao sam, jer mislim da to moj novi brat zaslužuje, iako nisam tako i mislio. Čvrsto odlučan da pobedim sebe, ja bih to uradio u svakom slučaju.

U svemu tome ostalo je potpuno u drugom planu to da li bih ja trku završio brže, još za dana, da se nisam udružio sa njim. Možda, ali bih onda imao jednog brata manje.

Nadam se da je sada jasno zašto sam u naslovu pomenuo veru, porodicu i bratstvo.

I sada dolazim do suštine onoga što sam u stvari želeo da kažem. Mudri Lao Ce je nekada davno rekao:

Onaj ko poznaje druge je mudar,onaj ko poznaje sebe je prosvetljen.Onaj ko pobedi druge je snažan,onaj ko pobedi sebe je moćan.

Ima li dileme u tome kako bi danas trebalo da se ponaša jedan vitez templar?