У светлости неисказаној лађица

(сред Петруса у тамном корењу света витез)

I

Њих двоје у лађици. Витез и Змај одпловише реком Петрушом, заједно с оном неспокојном инокињом, што колонопокоњенија цепа ризу о петрос, све што такне претвори у икос. Стопљено небо боје калаја у Петруши, та хладет реке настањује мозаичне подове градца Петруса. Витез је упадљив, с добро углачаним панциром, делује сјајније но пре, дугачко копље уместо гномо тојаге сенку му помиче. Лица као свилена стогна. Орлови нуде своја перијца. Њихова житие претварају лађицу, два што се возе тамо и натраг, а инокиња Анисија само у једном правцу.

II

Распирује на високом мигдалу хелиограф заједно претворен оу змајеву пожуду, дим и пламен ненадну промају пропрати перина кобј. Напољу на кошави, од сите лађица појављује се гоњена кратким веслима двојице ухода. Лист дудов прибележи неколико акорда, толико тешких да их је требало оставити за таложење фосила. Петрос до петроса. Камик до камика. Претешки за одмор, могло је да расту до неба високо у доба будућа ка годинама кровавих гроздова жипона. Лађица претворена петросном подглавницом будућности.

Даљине добују испод потковица коњких.

III

И двери петросне пробијене у кругу године који је тада текао 6936-том. Немири у нерођеним душама. Сањала сам да сам медицинска сестра на снежној позорници боја на Дубравници. Нага. Нигде крста у светлости неисказаној. Сви беху посечени. Дишу.

У истом сну, нека тек рођена девојчица под дивљом смоквом повијена у катапетазму Јефимијину. Поје савршено молитву за мртве.

IV

Поред витеза, веслар шкрипуће крезавим зубима. Лист свиленим бубама изгрижен, напупео вез гроздова петрушких. То је неко прерушавање. Дубина, испробавајући и одбацујући разне визире, избројала је коначно једну за њега – дубина неба, што би да се усади у змајевско биће, не откривајући своје.

V

Витез Венедикт је навикао да своју керамиду дими по вејавици и „светом гралу“ а кад им кошава канап на звонари повуче у судњи час нико их неће затећи крај четвртог басамка. Благогласнији шум племенитог вина, баца их у врело агиазме. Вазда је за скрипторијумом. Гомиле трагоса од утренија до утренија. Нема ту нове Луне. Тек рођена девојчица, која има то исто да испише правилно ту исту црквенословенску реч, пре него што бројаницом у замку за птице руке јој повежу. Лађица је претворена житијем; проста и плава.

VI

Круг године 7516-ти и ту стаје пловидба.

У тамном корењу света витез. Сањам: пловим безпутије лађицом пуном индикта и индикта. Све се увећава. Птиче птице крупно ко петао поје да уши тами пробију.

Сањам: цртам клавирске дирке по дрвеном обедском столу гребем златном лжицом. Свирам на њима, тихо. Пчеле из улијаника дођоше да слушају.

VII

Клавир, што је за сво време извођења „благо витезова Темплара“ тиховао (али слушајући при том), најзад би дато да се огласи. Уздисаји… Дах што се крати по дугом копљу пловећи ка молитвеници Петруши кроз лугове, ливаде и злослутни дозив сове, лежи змај сред пустиње пресвучен кожом земне прашине. Док је музика са клавира била једини глас тог необичног краја лист дудов притискаше педалу саме реке тако да је његова зелена снага навирала кроз под плавећи сваки Господов камик за звеком камика петросја. Добро вече, дубино петрушка! Кљун лађице претворена у киновију: lapis lazuli био је скупљи од злата, камик испао из бројанице – растерује устајалу воду.

VIII

Сањам: први дан витеза у виногорју Чрепковом, али стижем доцкан. На бојишту на сам дан Божића сви носе беле визире. Немогуће је дознати ко је мој витез.