Zakletva

„…ponesi koliko možeš da doneseš…“ — izreka je koja mi se nametnula kada sam razmišljao o definiciji i uopšte o pojmu zakletve. Nisam mogao da nađem nijedno kraće i jednostavnije sveobuhvatno objašnjenje. Da pojasnim malo ovakav svoj stav.

Ako ostavimo po strani filozofski smisao ove izreke, najjednostavnije i običnom čoveku najprihvatljivije tumačenje ovih reči može biti jedna reč: zakletva. Zakletva predstavlja nešto sveto, nešto što se ne krši ni po koju cenu, nešto što je obavezujuće za ceo život i što daje smernice daljem toku života. Da nije tako, reč zakletva se ne bi ničim razlikovala od, na primer, reči „obećavam“. I jedna i druga imaju istu moralnu obavezu i težinu. Pa ipak, nije tako.

Sve zvanične funkcije u državi — predsednik, premijer, ministri, narodni poslanici — preuzimaju se polaganjem zakletve, a služenje u vojsci počinje polaganjem i potpisivanjem zakletve. Zakletva ima posebno značenje za svakog od nas jer je izgovaramo samo nekoliko puta u životu. Zakletva državnih zvaničnika ima, da tako kažem, oročeno trajanje, koliko i mandat, ali za to vreme ona je za onoga ko ju je položio obavezujuća.

Zakletva je nešto sa čime se živi od trenutka njenog polaganja pa do smrti. Zbog toga je kroz istoriju mnogima služila za upravljanje ljudima. Zahvaljujući snazi položene zakletve, ljudi su bespogovorno izvršavali dobijena naređenja, ne preispitujući ispravnost onoga što čine.

Uopšteno gledajući, zakletva je zakletva. Međutim, da li je isto položiti zakletvu narodu i stranci radi izvršenja preuzetih profanih dužnosti i položiti je Bogu — oročeno ili doživotno? To me tera da se vratim u doba Gospoda Našeg Isusa Hrista, sa željom da ukažem na snagu i važnost zakletve, ali i na njenu tamnu stranu — izdaju.

Istina je da je uvek bilo slučajeva izdaje položene zakletve, a u doba Gospoda Našeg Isusa Hrista možemo pronaći mnogo takvih primera. Svima su nam dobro poznati događaji opisani u Svetom pismu. Znamo da niko od apostola nije polagao zakletvu stavljajući desnu ruku na Sveto pismo. Njihova zakletva bila je njihovo stanje duha, odanost i vernost Učitelju, prećutno.

Od svih opisanih događaja možda su najupečatljiviji oni na Tajnoj večeri, na Veliki četvrtak, kada je Gospod rekao: „Zaista vam kažem, jedan od vas izdaće me.“ Svi apostoli behu veoma žalosni zbog tih reči i pitahu: „Da nisam ja, Gospode?“ A On, ne odgovarajući, reče: „Koji umoči sa mnom ruku u zdelu, taj će me izdati.“ Takođe im je posle Pashe, kada izađoše na goru Maslinsku, rekao: „Svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć.“ Poznato nam je da je Petar posle toga rekao: „Ako se svi sablazne o Tebe, ja se neću sablazniti.“ Gospod reče: „Noćas, pre nego što petao zapeva, tri puta ćeš me se odreći.“ „Neću te se odreći, makar morao umreti sa Tobom“, reče Petar. To rekoše i svi učenici. Svima su nam dobro poznata dešavanja posle toga.

Tu postoji i poseban slučaj izdaje — Judin. Znamo kako je Juda opisan u Svetom pismu i kako je na kraju završio: izabrao je ono što po Božijem zakonu nikako nije smeo da uradi i sam sebi oduzeo život koji mu je Bog podario. Iz toga možemo izvući pouku o težini izdaje date reči.

Možda će se nekome ovo vraćanje na događaje iz vremena dok je Sin Božiji još hodio po Zemlji učiniti preopširnim, ali se iz njih mogu izvući mnoge pouke i poruke samog Gospoda. „Sve vam je dopušteno, ali vam nije sve od koristi“ (1. Kor 6, 12) jeste još jedan citat iz Svetog pisma. Ako dublje razmislimo, možda nam je sam Gospod poručio da dobro pazimo šta činimo i šta govorimo. Ta razlika između dozvoljenog i korisnog po slobodnoj volji čovekovoj može biti ono što je rečeno na samom početku: „…ponesi koliko možeš da doneseš…“

Ne zaklinji se ako ne možeš to da doneseš do samog kraja, do ovozemaljske smrti i prelaska u večni život, u Carstvo Nebesko.

Ne nama, Gospode, ne nama, već slava imenu Tvome.