Autor: toor

Po naredjenju NJE Velikog Priora Srbije Viteza Velikog Krsta Dejana Jeremića dostavljam svoj rad na temu

Z A K L E T V A

…..ponesi koliko možeš da doneseš…….jedan je od citata iz svima nama dobro poznatog Svetog Pisma. Razmišljajući o definiciji, i uopšte o pojmu zakletve, nisam mogao da nađem nijedno kraće i jednostavnije sveobuhvatno objašnjenje. Da pojasnim malo ovakav svoj stav.

15.06. po Julijanskom ili 28.06. po Gregorijanskom kalendaru hriscanski narod u Srbiji slavi svoj veliki Praznik, Vidovdan. Sama proslava toga dana potice jos iz ranog Hriscanstva i postoji vise verovanja o tome kako je on ustanovljen. Od svih verovanja i tumacenja kalendara izdvajaju se dva. Prvo verovanje  je da je taj praznik ostao iz vremena staroslovenskog hriscanstva i proslavljanja staroslovenskog boga Svetovida. Drugo,  istorisjki i  religijski verovatnije, je da je datum  i obicaj preuzet iz Rimokatolickog verskog kalendara Zapadnog carstva jer se u tom kalendaru on pominje jos u srednjem veku i datumski  se apsolutno poklapa. Treba reci da se ovaj praznik pored Srbije slavi i u Bugarskoj, Hrvatskoj i jos nekim slovenskim zemljama.

1Trećeg dana bijaše svadba u Kani Galilejskoj. Bila ondje Isusova majka.

2 Na svadbu bijaše pozvan I Isus i njegovi učenici.

3 Kad ponesta vina, Isusu će njegova majka: „Vina nemaju.“

4 Kaže joj Isus:

„Ženo, šta ja imam s tobom? Još nije došao moj čas!“

RELIGIJE SU SASTAVNI DEO FILOZOFIJE ŽIVLJENJA LJUDI, A SLOBODA VEROVANJA SMATRA SE OSNOVNIM PRAVOM SVAKOG LJUDSKOG BICA.

PRAISTORIJSKI ČOVEK PRVO JE POČEO OBOŽAVATI SUNCE KAO DARODAVCA CELOG ŽIVOTA NA ZEMLJI. BOŽANSKO SUNCE JE TAKO PREUZELO DOMEN NAD SVETOM DUHOVA: ŠUMA, PREDAKA, ŽIVOTINJA I ZEMLJE JOŠ OD VREMENA LEDENOG DOBA.

ili
OSVRT NA NEKE VREDNOSTI U ŽIVOTU

Polovinom avgusta ove godine dobio sam poziv od jednog drugara iz Čačka da dođem na druženje koje organizuje tokom predstojećeg vikenda. Nisam otišao, ali sam kasnije saznao da je sastav ekipe bio veoma specifičan i neobičan, što ovakvim susretima daje onu notu iznenađenja, zbog koje ja veoma rado učestvujem na skupovima takve vrste.
Ne volim previše unapred da planiram stvari koje radim iz zadovoljstva, jer mi se čini da se na taj način gubi lepota samog doživljaja i nestaje svaka čar koja je pratilac neizvesnosti i nesigurnosti u ono što će se desiti. Ipak, ovaj vikend sam očekivao sa velikim nestrpljenjem zbog događaja koga nisam smeo propustiti: planinarskog maratona na Tari.
Kada sam mojim drugarima koji su se spremali za skup u Čačku rekao zbog čega neću doći na druženje, usledio je sasvim očekivani komentar: „Da li si ti normalan?“

Zaista, da li je normalan onaj koji se, dva meseca nakon proslave svog pedesetog rođendana, usudi da bez ikakve pripreme učestvuje na ekstremnom planinarskom maratonu na stazi dugačkoj 60 kilometara sa usponom od 2.500 metara? Ili, pitanje možda treba postaviti na sasvim drugačiji način, da li je takav poduhvat nešto što bi trebalo da uplaši jednog viteza templara?
Bez obzira na moje nekadašnje planinarsko iskustvo, koje mi je govorilo da je za mene prava mera „kratka“ staza od 30 kilometara, opredelio sam se za duplo dužu stazu. Zašto? Smatram da su pravi izazovi, sa kojima se povremeno susrećemo u životu, upravo ono što nam pruža priliku da preispitamo sami sebe. Osim toga, zar nije Dizareli rekao: „Nema bolje škole od nepovoljnih okolnosti“.
Bio sam čvrsto rešen da se oprobam na ovom maratonu, tako da su sve druge mogućnosti koje su se nudile ovog vikenda u mom mozgu bile marginalizovane do krajnjih granica. Da li je imalo smisla objašnjavati mojim drugarima zbog čega je to tako?
Na dan trke seo sam u kola i odvezao se do Bajine Bašte. Atmosfera na startu je bila divna, sunčani dan sa puno takmičara raznih generacija i puno gledalaca koji su bodrili takmičare na gradskom trgu. A ja sam bio sam.
Prvu polovinu staze, koja se uglavnom sastojala od strmih uspona, prešao sam relativno lako i brzo. Tu negde na polovini puta, sticajem okolnosti i nakon malog zaostatka zbog lutanja na stazi, sustigao sam mog novog prijatelja Igora. Iskusni maratonac iz ravničarskih krajeva suočio se ovde sa novim izazovom – teškim i strmim planinskim stazama. S obzirom na to da smo obojica već počeli da osećamo bolove u nogama, nekako spontano smo dalje nastavili da se krećemo zajedno. Usput sam saznao da je Igor razveden i da ima kćerkicu koja živi sa majkom. Verovatno zbog toga, on je veoma vezan za svoju sestru, koja ga je često zvala tokom trke i raspitivala se u kakvom je stanju. Sa druge strane, moja supruga, koja je inače potpuno nezainteresovana za ovakvu vrstu avantura, javljala se svakih pola sata i pitala me je li sve u redu i kako se osećam. Bilo je to pravo iznenađenje za mene, jer se inače retko čujemo kada sam ja negde na putu. I moja kćerka je bila zabrinuta. Zvala me je i pitala kako se osećam i da li bi mi značilo da me čeka na cilju u Bajinoj Bašti. U prvom trenutku sam bio malo zbunjen prevelikom brigom moje porodice, jer sam ih inače navikao na to da meni nikada ne treba pomoć i da sve svoje
probleme mogu sam da rešim. A onda sam shvatio da je to sasvim normalno sa njihove strane i odjednom sam osetio oduševljenje. I ponos,
kada mi je Igor rekao: „Blago tebi kad imaš takvu podršku svoje porodice.“ Zato sam rekao mojoj kćerki: „Naravno da bi mi mnogo značila tvoja pomoć. Tvoje prisustvo na cilju će mi biti podstrek da završim trku. Osim toga, posle ovakvog napora nisam siguran da li ću moći da vozim kola, bilo bi mnogo bolje ako ti to uradiš.“ I zaista, na kontrolnom punktu na Kaluđerskim Barama čekali su me moja kćerka, brat i snaja. To mi je dalo novu snagu da nastavim dalje. Igor mi je ispričao priču o svom drugu koji takođe učestvuje na ovom maratonu. Na ranijim trkama, kada je drug bio u krizi, Igor ga je sačekivao, bodrio i pomagao da izdrži do kraja. Ovoga puta, drug je otišao napred i nije čak ni pozvao da vidi šta se dešava sa Igorom. Igor je bio razočaran, a ja sam bio zadovoljan, jer nisam osetio gorčinu u njegovim rečima. Nas dvojica smo se dogovorili da trku završimo zajedno. Mučili smo se ja i Igor još dugo. Bolovi u kolenima, zglobovima i ligamentima bivali su sve jači, a nas dvojica sve sporiji. Ovu situaciju smo iskoristili da uživamo u divnoj prirodi, pravimo fotografije razgovaramo o životu. S vremena na vreme Igor bi samo ubacio: „Idite vi, ne morate me čekati“. Bio je već mrak kada smo
prošli kroz cilj. I tu na cilju, pred svima, Igor je rekao da bez moje podrške ne bi završio maraton. Naravno, i ja sam rekao da bih davno odustao da mi se on nije pridružio na stazi. Rekao sam, jer mislim da to moj novi brat zaslužuje, iako nisam tako i mislio. Čvrsto odlučan da pobedim sebe, ja bih to uradio u svakom slučaju. U svemu tome, ostalo je potpuno u drugom planu to da li bih ja trku završio brže, još za dana, da se nisam udružio sa Igorom. Možda, ali bih onda imao jednog brata manje. Nadam se da je sada jasno zašto sam u naslovu pomenuo veru, porodicu i bratstvo.
I sada dolazim do suštine onoga što sam u stvari želeo da kažem.
Mudri Lao Ce je nekada davno rekao:

Onaj ko poznaje druge je mudar,
Onaj ko poznaje sebe je prosvetljen.
Onaj ko pobedi druge je snažan,
Onaj ko pobedi sebe je moćan
Ima li dileme u tome kako bi danas trebalo da se ponaša jedan vitez
templar?
U Užicu, septembra 2013
Vitez Mihailo Topalović

           ( SRED PETRUSA U TAMNOM KORENJU SVETA VITEZ )

I
Njih dvoje u lađici. Vitez i Zmaj odploviše rekom Petrušom,
zajedno s onom nespokojnom inokinjom, što kolonopokonjenija 
cepa rizu o petros , sve što takne pretvori u ikos .
Stopljeno nebo boje kalaja u Petruši, ta hladet reke nastanjuje
mozaične podove gradca Petrusa. 
Vitez je upadljiv, s dobro uglačanim pancirom, deluje sjajnije no pre,
dugačko koplje umesto gnomo tojage senku mu pomiče.
Lica kao svilena stogna. Orlovi nude svoja perijca. 
Njihova žitie pretvaraju lađicu, dva što 
se voze tamo i natrag,
a inokinja Anisija samo u jednom pravcu.

II
Raspiruje na visokom migdalu heliograf zajedno pretvoren
ou zmajevu požudu, dim i plamen
nenadnu promaju proprati perina kobj .
Napolju na košavi, od site lađica pojavljuje se gonjena kratkim
veslima dvojice uhoda.
List dudov pribeleži nekoliko akorda, toliko
teških da ih je trebalo ostaviti za taloženje fosila. 
Petros do petrosa. Kamik do kamika.
Preteški za odmor, moglo je da rastu do neba visoko u doba buduća
ka godinama krovavih grozdova žipona.
Lađica pretvorena petrosnom podglavnicom budućnosti.

Daljine dobuju ispod potkovica konjkih. 

III
I dveri petrosne probijene u krugu godine koji je tada tekao 6936-tom. 
Nemiri u nerođenim dušama.
Sanjala sam da sam medicinska sestra na snežnoj pozornici 
boja na Dubravnici. Naga.
Nigde krsta u svetlosti neiskazanoj. Svi behu posečeni. Dišu.

U istom snu,neka tek rođena devojčica pod divljom smokvom
povijena u katapetazmu Jefimijinu. Poje savršeno molitvu za mrtve.

IV

Pored viteza, veslar škripuće krezavim zubima. List svilenim bubama 
izgrižen, napupeo vez grozdova petruških.
To je neko prerušavanje.
Dubina, isprobavajući i odbacujući razne
vizire, izbrojala je konačno jednu za njega –
dubina neba, što bi da se usadi u zmajevsko biće,
ne otkrivajući svoje.

V

Vitez Venedikt je navikao da svoju keramidu dimi po  vejavici i „svetom gralu“

a kad im košava kanap na zvonari povuče
u sudnji čas niko ih neće zateći 
kraj četvrtog basamka. 
Blagoglasniji šum plemenitog vina, baca ih u vrelo agiazme . 
Vazda je za skriptorijumom.
Gomile tragosa od utrenija do utrenija. Nema tu nove Lune .
Tek rođena devojčica, koja ima to isto da ispiše
pravilno tu istu crkvenoslovensku reč, pre nego što
brojanicom u zamku za ptice ruke joj povežu.
Lađica je pretvorena žitijem; prosta i plava.

VI

Krug godine 7516 –ti i tu staje plovidba.

U tamnom korenju sveta vitez.
Sanjam: plovim bezputije lađicom punom indikta i indikta.
Sve se uvećava. Ptiče ptice krupno ko petao
poje da uši tami probiju.

Sanjam: crtam klavirske dirke
po drvenom obedskom stolu grebem zlatnom lžicom .
Sviram na njima, tiho.
Pčele iz ulijanika dođoše da slušaju.

VII

Klavir, što je za svo vreme izvođenja “blago vitezova Templara“ tihovao
(ali slušajući pri tom),
najzad bi dato da se oglasi.
Uzdisaji … Dah što se krati po dugom koplju ploveći ka
molitvenici Petruši kroz lugove, livade i zloslutni doziv sove,
leži zmaj sred pustinje presvučen kožom zemne prašine. 
Dok je muzika sa klavira bila jedini glas tog neobičnog kraja
list dudov pritiskaše pedalu same reke
tako da je njegova zelena snaga navirala kroz 
pod plaveći svaki Gospodov kamik za zvekom kamika petrosja
Dobro veče, dubino petruška!
Kljun lađice pretvorena u kinoviju : lapis lazuli bio je
skuplji od zlata, kamik ispao iz brojanice –
rasteruje ustajalu vodu.

VIII

Sanjam: prvi dan viteza u vinogorju Črepkovom, ali stižem
dockan.
Na bojištu na sam dan Božića svi nose bele vizire.
Nemoguće je doznati ko je moj vitez.

VOJVODA CREP VUKOSLAVIĆ

Jedan od najvećih vojskovođa Balkana u srednjem veku

               Petruška oblast je bila gusto naseljena i u Antici   u XI, XII i XIII     veku, od pre 1346. do 1335. godine, egzitira čak u administra-tivnim podelama u nepromenjenom obliku sve do današnjih dana.

              Otvorenom borbom za moć silom ratnika, radi jačanja Srbije, poveljom  cara Uroša od 15. oktobra 1360.godine, došavši po njegovom sopstvenom naređenju iz okoline Travunije, ovdašnjeg Trebinja prnevši nazive toponima u ove predele „monaškog centra“ Simeuna Nemanje svetilišta u belegu njihove teritorije nastanjene u devetom veku. To je ujedno i jedina teritorija na istočnoj obali Velike Morave na desetom kilometru od Parakinovog Broda, ovdaš-njeg Paraćina, koja pouzdano u pripadnosti srpske srednjevekovne države, a sa povremenim proširenjima u vreme Milutina i Dušana i Lazara datira. Od pre 1335.godine, kada je grad Petrus na planini Baba car Dušan darovao svom Vlastelinu Vukoslavu, sinu župana Crepuna iz Hercegovine pa sve do početka XIX veka, kada se pominje kao nahija Petrus.  Župan Vukoslav biva pogubljen u bitci na Marici 26. septembra 1371. godine.

          Za vreme njegovog života, jedan njegov sin Držman postaje monah pod imenom starac Dionisije, radi širenja hristinizacije. A drugi njegov sin biva postavljen za vojvodu.

      Na sam dan Božića 1380. godine, vojvoda Crep Vukoslavić prvi je zbog neizvršenih vazalnih odnosa prema Turcima izazvao boj i potukao  Turke. U tom boju učestvovao je i vojvoda Vitomir dobro poznati vojskovođa kneza Lazara na Dubravnici kod Paraćina a u lešjanskim šumama. To je bio prvi veći sukob sa Turcima.  I time je podigao zavesu na podijumu kosovske pozornice koja još uvek traje.

          Time je započet nov letopis.

Sve crkvene i državne okolnosti koje se dešavaju na teritoriji Petrusa, pomen pustinje Petrusa, Pustinje nad pustinjama, Leštijanske pustinje, odluka kneza Lazara da gradi pripratu u Ravanici i uspostavi „i oštežiće“ i izgradi eksonartek u Hilandaru, veza Vukoslavljeva za Hilandar preko Lešja, pokloni koje Crep daje manastiru Sv. Atanasija u Svetoj Gori, a kasnije despot Stefan, Đurđe Branković i veze Venedikta sa Hilandarom i Svetom Gorom, ukazuju da je ova oblast sa Ravanicom na čelu, bila od izuzetne važnosti za duhovni život Srbije.

            U Maloj Srpskoj Svetoj Gori Leštijanskoj: među velikim brojem crkava preko tridesetak, koja se broje od grada Petrusa tokom reke Petruše i kanjona Crnice sve do manastira Sv. Sisoja i Ravano.  Još uvek nije identifikovana crepova zadužbina koju je mogao sagraditi posle deobe sa bratom Dionisijem pre 1371.godine, ustipio bratu a kasnije sinu Venediktu ustupio Lešje. Manastiru sv. Atanasija na sv. Gori. Njemu je posle izdavanja sela i posed uglavnom ostao severni deo vlastelisntva sa novim centrom pri gradu Petrusu. Njegova zadužbina koju daruje duhovnicima bi mogla biti crkva Petruša kao prigradska . U nizu mogućnosti ostaje kao najrealnija da je crkva  sa manastirom Sisojevac njegova vlastelinska zadužbina koju daruje duhovniku Sisoju, pridošlici iz Hilandara. Možda ga je Crep pozvao kako bi za života poravnao odnose sa Hilandarom i skinuo eventualno bačenu kletvu na njegovu decu. Vojvoda Crep Vukoslavić je bio desna ruka kneza Lazara , posebnu pažnju privlači epitet koji je knez upućivao svom vazalu nazivao „bratom“ označavajući time posebnu vrstu bliskog odnosa između gospodara i njegovog vlastelina, koji je došao do punog izražaja u Crepovoj vojničkoj ulozi čuvanja granica Lazareve oblasti. Petruška oblast se javljlja u srednjem veku kao značajan strateški, ekonomski i kulturan centar sa tradicijom koja se može pratiti već s kraja XII veka.

             Grad Petrus u vreme Osmanilija, poznate najezde Čelebi Muse 1413. Godine biva srušen poput svih srpskih gradova.  U istoj godini dolazi i do obnove grada Petrusa na platou planine Baba i vrši funkciju tvrđave na krajštu sve do kraja vladavine despota Stefana Lazarevića. 

Deca vojvode Crepa Vukoslavića čija se mirska imena ne nalaze u analima istorije, a dalji list gde piše „deca nisu voljna zemlje“ otrgnut je….. zamonašena su kletvom Hilandaraca. Svoju zadužbinu i posede i druga dobra župan Vukoslav sa sinovima Dionisijemi Crepom daruje manastiru Hilandar. Duhovnici su manastir doveli do potpune propasti Crep je sa bratom pokrenuo spor za povraćaj poklona. Spor je rešen u Crepovu korist. Na taj način locirani su posedi Crepa Vukoslavića, Lazarevog vlastelina. Jedan podatak iz povelje Despota Stefana Lazarevića iz juna 1411. Godine, govori da je despot tom prilikom manastiru Hilandaru darovao nove posede umesto Lešja, koje je vratio, ktitoru, mitropolitu Venediktu Crepoviću. U jednom pomeniku manastira lavra Sveta Atanasija, koga je Crep svojevremeno obdario, ostao je pomen Venedikta i pomen njegove kćerke monahinje Anisije koja je umrla 1426 /27 godine gde je i sahranjena.

Njegov sin Venedikt Crepović, pominje se kao: mitropolit, iguman,pop, ktitor manastira Matere Božje, književnik preveo je mnoga značajna dela sa grčkog na srpski jezik, šestodnev Jovana Zlatoustog, autor je pesme „Bogorodici Vladičici našoj“ koju je napisao prenosom moštiju svetog Luke iz grada Rogosa u Smederevo 1452. godine po naređenju despota Đurđa Brankovića.

 Umire posle 1459. godine, u crkvi Sv. Pavla gde biva sahranjen.

Grad Petrus u vreme Osmanilija, poznate najezde Čelebi Muse 1413. Godine biva srušen poput svih srpskih gradova.  U istoj godini dolazi i do obnove grada Petrusa na platou planine Baba i ršvrši funkciju tvrđave na krajštu sve do kraja vladavine despota Stefana Lazarevića. Vojvoda Crep Vukoslavić biva pogubljen sa svojom vojskom koju je poveo iz grada Petrusa i vitezovima svog krajišta na Kosovu polju 1389.godine.

Istorijsko kulturna baština nastavila je svoj rad u godini obnove duhovnosti i izgradnje Ruskog manastira Pokrov Presvete Bogorodice, svetog Jovana Preteče i svetog Kozme i Damjana, od  14.oktobra 2004. Godine. A od 03. juna 2012 godine, postaje pod vedrim nebom Leštijanska Akademija poezije i umetnosti, u organizaciji vitez dame templara Slavice Blagojević ili  Anisije Crepović, čije umetničko ime moja malenkost s dužnim poštovanjem nosi.